Bila sam nedavno u tvom gradu. Prvi put sam bila spremna doživjeti ono o čemu su mi godinama pričali. Lloret, ili tek Zrće, južnog Jadrana. I bili su u pravu, iako, moram priznati da sam to prerasla. U nekom prošlom vremenu, da sam bila dovoljno hrabra doći, uklopila bih se. Sada, za mnoge je stvari odavno kasno.

Znam da znaš. Ni tebe tamo (odavno) nije bilo. Sada, ti si taj koji nema hrabrosti. Onaj, kojem je prebolno gledati (pre)glasnu košnicu bezbrižnih pčela... Njihov slobodan i sretan let, neopterećenost i lakoću njihove savjesti, ples mašte, jer- mislima tu nema mjesta.

Kasno je. Davno je prošlo vrijeme kada su te tražili, kao što sam te ja te večeri tražila. Vrijeme, kada su se curice crvenile pod tvojim pogledom, noćima smišljale kako te dobiti, kad je biti viđen(a) s tobom podizalo rating, značilo biti cool, neustrašiv, spreman na sve...

Jesi li (bio) spreman na sve? Jesi li (bio) iznenađen? Boli li te što su te zaboravili? Što si ih ostavio, što su te ostavili, što si ostao sam? Jesi li sretan sad, daleko? Možeš li ikad više biti sretan? Spavaš li, kao što ja zbog tebe nisam mogla? Ako ne, tvoji su razlozi opravdani...

Poslije svega, beskrajno mi je žao što te boli. Boli me tvoja bol, iako sam te preboljela. Preboljela sam te, iako sam te tada tražila. Tek kasnije sam shvatila da sam zbog tebe i došla. Baš kao što zbog tebe godinama nisam htjela, ni mogla doći.

Bojala sam se i ovaj put... Ponora tuge u tvojim očima, utjehe u njenim. Sebe u tvom pogledu, tvojih pitanja, mojih pitanja. Naših odgovora. Tvog odgovora, na neizbježno 'kako si'. Odgovora u tvojim očima...

Bez razloga, ili uzalud. Nisam imala hrabrosti pitati. Nisam imala (ni) koga. Samo sam se ja te večeri sjećala koliko su ti nekad sve pripadale...