'Zar opet? Zar još?', pita me. Pitaju me. Pitate se… Neće proći, nikada. Što imam od tog? Što mi donosi, što mi daje? Što želim… Otišla sam jednom, i neću se vratiti. Ne kažem da mi se ne sviđa tu, da ne volim…

Ali, nisam tu. Niti jednog dana, niti trenutka, niti sna. Ni kad se smijem, ni kad plačem, ni kada volim, ni kada lutam… Možda tek pomalo pijana.

Šutim. Poštujem raspoloženja, procjenjujem situacije, predviđam reakcije. Uostalom, nedostaje mi riječi, već odavno. Da opišem, da predočim, da dočaram. Da razumijete, da osjetite… Čuvam. Potiskujem. Tek ponekad zavapim. Ne, ne može se umrijeti od čežnje.

Nemam koga (o)kriviti. Ne mogu ni sebe, što mu najneviniji dio sebe dajem. Najnaivniji. A ono je ionako uvijek bezgrešno, gotovo nestvarno… Trenutno nedodirljivo. Daleko.

Ne pokušavam shvatiti, ne znam zašto. Ni razum, ni srce nikad neće dati odgovor. Možda… Snovi, o nekom prošlom životu.